Nedeljni pregled vesti iz zemlje i sveta sa klasnih pozicija – 10. 06. 2018.

Podrška malinarima

Od subote 2. do utorka 5.juna proizvođači malina u znak protesta zbog niske otkupne cene njihovog proizvoda blokirali su magistralu kod Prijepolja. Prvog dana protesta policija je u pokušaju da spreči blokadu saobraćajnice brutalno reagovala, pendrečila malinare povredivši njih četvoricu. Ove godine otkupna cena maline se kreće između 50 i 100 dinara za kilogram prve klase dok malinari opravdano traže da otkupna cena maline bude 1.5 evro.
Krivac za nisku otkupnu cenu maline, koja proizvođačima ne omogućava pokrivanje troškova proizvodnje je krupni kapital koji kontrološe velike hladnjače u Srbiji i aktuelna buržoaska proimperijalistička Vlada Srbije. Vlasnici hladnjača su nametnuli monopol i veštački smanjuju cenu maline kako bi ostvarili što veći profit. Sa druge strane država pozivajući se na “ slobodno tržište” odbija da se uključi u rešavanje problema i proglašava se “nenadležnom” iako je stvaranje monopola najstrože zabranjeno po buržoaskim zakonoma države u kojoj živimo. Jednostavno, Vučićeva vlast u Srbiji žmuri na stvaranje monopola i bahatost hladnjačara zbog toga što je servis interesa krupnog kapitala a ne ljudi koji žive od svog rada. Malinari su u utorak prekinuli štrajk naivno poverovavši u lažna obećanja Vlade Srbije da će im pomoći. Buržoaska vlast je pomoć obećavala i ranije, ali do toga nikad nije došlo.
Jedino moguće rešenje za proizvođače malina je da istraju u svojoj borbi i da nastave sa protestima dok ne ostvare svoj cilj o povećanju otkupne cene maline. Takođe, oni moraju da zahtevaju i ukidanje monopola i osnivanje državnog preduzeća ili više njih koje bi se bavilo otkupom i preradom maline. Ono što ohrabruje kada je reč o protestu malinara je zajednička akcija u blokadi magistrale malinara srpske i bošnjačke nacionalnosti. Ujedinjeni narod, niko ne može pobediti!

 

Novi gradonačelnik, stari eksploatatori

Na sednici Skupštine grada Beograda u četvrtak 7. juna glasovima vladajuće buržoaske proimperijalističke većine okupljene oko Srpske napredne stranke za gradonačelnika glavnog grada Srbije je izabran njen kadar Zoran Radojičić, direktor Univerzitetske dečije klinike u Tiršovoj i profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu.
Za građane Beograda koji žive od svoga rada izbor Radojičića ne znači ništa novo niti bolje. Živeće i dalje loše, jer je Radojičić predstavnik vladajuće kapitalističke klase, član buržoaske SNS. On će nastaviti sa antinarodnom politikom koju sprovodi vladajući režim. Treba naglasiti i to da će Radojićić biti samo najobičnija marioneta dok će Gradom faktički rukovoditi Goran Vesić, zamenik gradonačelnika, dosadašnji gradski menadžer. Vesić je uz bivšeg gradonačelnika Sinišu Malog koji je u međuvremenu postao ministar finansija bio kreator antinarodne i antiradničke politike na nivou Beograda, a tako će ostati i dalje.

Buržoaska opozicija u Skupštini grada Beograda nije alternativa naprednjačkoj vlasti jer se i ona zalaže za kapitalistički eksploatatorski sistem, a takođe je vodila grozomornu antiradničku politiku dok se nalazila na pozicijama vlasti do 2012. godine.

Radni ljudi Beograda moraju da vode organizovanu i upornu borbu protiv svih antinarodnih mera buržoaskih vlasti. U tom smislu treba nastaviti sa inicijativama za ukidanje komunalne policije, Bus plus sistema naplate karata u gradskom saobraćaju, protiv iseljavanja ljudi iz njihovih stanova zbog interesa lihvarskih stranih banaka i sistemskog tlačenja zaposlenih u gradskim komunalnim preduzećima. Samo stvaranjem ujedinjenog fronta svih ugnjetavanih i obespravljenih, samo povezivanjem svih socijalnih borbi na nivou grada u jednu može zaustaviti antinarodne mere aktuelne buržoaske gradske uprave.

 

Smanjenjem lihvarske marže i akciza do jeftinog benzina

Vozači u Beogradu, ali i širom Srbije u petak 8.juna započeli su blokade saobraćajnica u znak protesta zbog visokih cena goriva. Protest vozača je u potpunosti ispravan a to najbolje pokazuje činjenica da je dizel gorivo skuplje, ako posmartramo zemlje regiona, jedino u Albaniji. I kada je reč o cenama benzina Srbija je u “gornjem domu”, odnosno među onima sa najskupljim cenama.

Razlog za visoke cene goriva koje veoma ugrožavaju životni standard i egzistenciju građana koji žive od svoga rada je gramzivost stranih i domaćih privatnih trgovaca naftnim derivatima i visoka zahvatanja države kroz akcize i druge dadžbine u ceni goriva. U želji da eksploatacijom tuđeg rada ostvare basnoslovne profite buržoaski trgovci gorivom ne žele da smanje svoje marže kako bi ublažili krizu koja je nastala skokom nafte i dolara (uzrokovanim bezranskim spekulacijama zbog imperijalističkih nasrtaja na Siriju i Iran), niti smanjuju maloprodajne cene goriva kada cena nafte padaju na svetskom tržištu. Sa druge strane na visoku cenu benzina utiču i državna zahvatanja koja iznose 55% cene goriva. Buržoaska vlast, kako Vučićeva naprednjačka, tako i prethodne koje su predvodili Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije upropastile su srpsku privredu (naroćito industriju), a novcem građana Srbije obezbeđuju subvencije za strani i domaći privatni krupni kapital. To je razlog zašto je državna kasa prazna i puni se akcizama, ali ne na uštrb eksploatatorskih poslodavaca već radnih ljudi Srbije.

Vozači u protestu ne smeju da ulete u zamku Vučićevog režima da su oni “uzurpatori” koji sprečavaju pravo na slobodno kretanje drugim građanima. Da bi se gnusna propaganda buržoaskog režima predupredila potrebno je naglasiti da povećanje cena benzina automatski znači povećanje svih drugih cena, među njima i cena namirnica (zbog povećanja troškova transporta), što znači da skok maloprodajnih cena naftnih derivata ne napada samo standard vozača već svih građana koji žive od svog rada. Zato svi radni ljudi treba da podrže proteste vozača jer je reč o zajedničkoj borbi za egzistenciju širokih slojeva društva, odnosno većine naroda koji ne pripada klasi eksploatatora. Stoga vozači, malinari, radnici u štrajkovima, moraju da se ujedine u svoju borbu sa svim drugim obespravljenim slojevima i stvaranjem ujedinjenog fronta pruže otpor krupnom kapitalu i buržoaskim proimperijalističkim vlastima. Jedini pravi garant da će cena goriva u Srbiji biti pravedna i realna (shodno kupovnoj moći radnog naroda) je da država određuje maksimlanu maloprodajnu cenu goriva (što aktuelne kao i prethodne buržoaske pro-imperijalističke vlasti odbijaju jer su servis krupnog kapitala), da se odmah deprivatizuje Naftna industrija Srbije i vrati u ruke države, kao i da se nacionalizuju sve strane i domaće privatne pumpe.

 

“Država blagostanja” bajka za naivne

Komunistička partija Švedske (SKP) saopštila je da su 5. juna švedski žuti sindikati postizanjem sramnog dogovora sa buržoaskom državom i poslodavcima ograničili i uzurpirali zakonsko pravo na štrajk čime su počinili izdaju interesa proletarijata te zemlje.

Švedski komunisti ističu da vladajuća buržoazija u toj zemlji pravo na štrajk ograničavala i prethodnim zakonskim aktima (najava štrajka sedam dana pred obustavu rada i zabranu štrajkačkih aktivnosti u vreme pregovora o kolektivnom ugovoru). Međutim to buržoaksoj vladi nije dovoljno, već se odlučila na nova ograničenja kako bi sabotirala pravo na štrajk kao legitimnog oblika zaštite radničkih prava i suprotstavljanja svim oblicima tlačenja i obespravljivanja. Novim zakonskim rešenjima koji se predlažu biće zabranjeni svi štrajkovi koji za cilj nemaju pregovore o kolektivnom ugovoru. Na taj način svaki protest solidarnosti, politički štrajk, društveni ili socijalni protest zaposlenih biće ilegalan, a njegovi organizatori će doći u situaciju da budu otpušteni zbog svojih aktivnosti. Komunistička partija Švedske je saopštila da sa gnušanjem odbija ovakav napad na radnička prava i pozvala je švedski proletarijat da digne svoj glas protiv kompromiserskih rukovodstava žutih sindikata i stupe u borbu za vraćanje sindikata u ruke istinskih boraca za interese radničke klase.

Dešavanja u Švedskoj su dobar primer da je liberalna propaganda o Švedskoj i drugim zemljama Skandinavije kao “ državama blagostanja” najobičnija laž i prevara te da su i tamo ljudi koji žive od svog rada potlačeni, a da buržoazija na sve načine pokušava da ograniči I smanji njihova prava. Takođe, ovaj i drugi oblici tlačenja proletarijata na globalnom nivou u potpunosti pokazuju ispravnost parola “ Ne ratu među narodima, ne miru među klasama!” i “Proleteri svih zemalja ujedinite se!”.

 

Koškanja buržoazije, nisu borba radničke klase

Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tranp napustio je u nedelju 10. juna sastanak zemalja G7 koji se održava u kanadskoj provinciji Kvebek i nakon toga nezadovoljan izjavama kanadskog premijera Džastina Trudoa u svom dobro poznatom stilu ( koji se odlikuje nepismenošću, nelogičnošću i budalaštinama) kritikovao istog.

Do koškanja dva buržoaska i imperijalistička lidera došlo je zbog američkog povećanje carina na uvoz čelika i aluminijuma i pretnji Kanade, Japana, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Italije sa druge strane da će odgovoriti istim merama ako SAD ne ukinu svoje.

Trgovinski rat sedam industrijski najmoćnijih zemalja sveta (kako ih zovu), a u suštini grupe najuticajnijih imperijalističkih zemalja je sasvim logična posledica svetske sistemske kapitalističke krize nastale zbog bahatosti i gramzivosti krupnog kapitala, u prvom redu upravo američkog. U takvoj situaciji nacionalne buržoazije imperijalističkih zemalja se bore za što bolju poziciju za maksimalno uvećavanje profita. U “maloj bari sa mnogo krokodila” i u uslovima sistemske krize kapitalizma logično je da se primenjuju i ovakvke metode poput trgovinskog rata između buržoaskih saveznika.

Buržoazija skoncentrisana u G7 se ne sukobljava sa SAD i obratno tobož zabrinuta za “egzistenciju radnika i farmera” već zarad sopstvene gramzivosti. Stoga radnička klasa zapadnih imperijalističkih zemalja nikako ne sme da zapadne u zamku sopstvene buržoazija i da učestvuje u borbi od koje ne samo da neće imati koristi već će se suočiti samo sa novim problemima u svakodnevnom savladavanju egzistencijalnih problema. Radnička klasa imperijalističkih zemalja treba da se suprotstavi merama “štednje” kojima se kapitalistička kriza prenosi na pleća proletarijata iako ju je izazvala buržoazija i solidariše sa svim obespravljenim i eksploatisanim zemljama, narodima i pokretima od strane zapadnog imperijalizma predvođenog zemljama G7.

Čitaj Glasnik, ruši kapitalizam, stupi u redove SKOJ-a!

Pratite nas na:

Facebook
Twitter
YouTube

NAJNOVIJE:

SAOPŠTENJE WFDY POVODOM PROTESTA U FRANCUSKOJ WFDY O SITUACIJI U JORDANU IZVRŠITELJI KRVOPIJE – SLUGE KRUPNOG KAPITALA UKINITE SANKCIJE SIRIJI WFDY ZA MEĐUNARODNI DAN SOLIDARNOSTI SA NARODOM PALESTINE

POTPIŠI ANTI-NATO PETICIJU

[wonderplugin_carousel id="2"]